Ideju o veslanju kao sportu prvi je u Novi Sad doneo pesnik Laza Kostić, a počeci „Danubiusa” se nezvanično nalaze u udruženju koje se zvalo „Prva udruga vatrogasna, veslačka i jačačka”, daleke 1872. godine. Koliko je ova ideja bila na mestu, svedoči činjenica da je iz ove zadruge nastalo „Novosadsko vatrogasno društvo” koje i danas postoji, a zatim po ideji novosadskog trgovca Viktora Menrata i prvi samostalni veslački klub. Ideju su podržali građani Novog Sada, a kao rezultat podrške 28. marta 1885. donesen je Statut i Pravilnik veslačkog kluba „Danubius” i izabrana prva uprava na čelu sa predsednikom Viktorom Menratom. Prva probna vožnja ostala je zapisana u prvoj knjizi izlazaka na vodu, a ona prenosi da su 10. maja 1885. godine u šestercu „Štefanija” na vodu izašli Vitoršek, Savin, Menrat, Melhuk, Bala i Frank sa kormilarom Karl Majerom. Kormilar je pored imena posade i datuma zapisao i sledeće: „Prva probna vožnja. Po povoljnom vremenu, bez vetra i sunčanom danu, bez postavljenog cilja. Polazak u tri časa popodne. Uzvodno se veslalo do polovine Kameničkog ostrva. Tada je momčad donela odluku da obiđe ostrvo i posle obilaska vrha ostrva da se vesla do Kamenice. Nakon jednočasovnog odmora, usledio je povratak. Kormilar Karl Majer s.r.”
Kada se priča o rezultatima „Danubiusa”, bitno je napomenuti da se prvi obilik takmičenja može pronaći unutar samog kluba, odnosno u treningu i pređenom broju kilometara. Sumirani izveštaji iz knjiga izlazaka na vodu krajem svake godine pokazuju napredak. Tako je 1904. godine dr. Korenj Vilmoš preveslao 815 kilometara, 1907. godine prvi je Tišler Aladar sa 1430 kilometara, a Aladar je poboljšao sopstveni rekord 1911. godine kada je preveslao 2098. kilometara, što je uspeh i za današnje veslače. Posebno je interesantan elitni karakter kojim je ovaj sport odisao krajem 19. i početkom 20. veka. Kako je to nekada izgledalo može se pronaći u pravilima po kojima je neko mogao da postane član kluba. „Dakle, članom „Danubiusa” mogao je postati svaki žitelj sa područja Novog Sada i Petrovaradina, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Članovi su morali sami da obezbede rekvizite, a propisana je i odeća koju veslač mora da nosi. To su plavo-bela kapa, plavo-bela majica sa žutom povlakom i plavo izvezenim imenom kluba, kratke plave čakšire sa tamno plavim pojasem, plavi kaput i bele platnene cipele opšivene žutom kožom”. Zbog svih ovih uslova, klub je u početku brojao samo 11 članova, ali je već nakon dve godine postojanja broj članova porastao na 21, da bi do početka Prvog svetskog rata klub postao velika organizacija sa preko 200 članova.
Iako je bilo značajnih uspeha i pre rata, klub se uzdigao u visine kada je na mesto predsednika 1921. godine došao dr Ignjat Pavlas, koji je pored zaduženja u klubu bio poznat i kao graditelj Sokolskog doma u Novom Sadu, planinar, pravnik, humanista i rodoljub. „Danubius” je već na početku rada dr Pavlasa imao uspehe, pa je tako 1922. zabeležena pobeda na regionalnoj regati u Vukovaru, a dve godine zatim prvi put u svojoj istoriji „Danubius” je bio ekipni prvak države. Revolucionarna novina koju je klub među prvima prihvatio jesu glatki čamci i novonastali Fernbernov stil, a ove dve stvari su se desile gotovo u isto vreme oko 1935. godine i omogućile klubu da poboljša rezultate. Veslači su igrali bitnu ulogu i u Drugom svetskom ratu jer su prenosili partizansku poštu u Srem. U ovom ratu klub je ostao bez predsednika dr Ignjata Pavlasa koji je bio na čelu „Danubiusa” sve do 1938. godine, odnosno do nadiranja fašizma. Zbog pojave ove kobne ideologije on je ubijen u novosadskoj raciji krajem januara 1942. godine. Bez većine čamaca i bez 16 članova koji su svoje živote tragično okončali na raznim bojnim poljima najsurovijeg sukoba u istoriji čovečanstva, klub je počeo sa radom gotovo iz početka.
Bitna civilizacijska tekovina koju su posle rata prihvatili članovi kluba jeste empancipacija žena, odnosno njihovo izjednačavanje sa muškarcima u svim oblastima života. „Danubius” je ovome skromno doprineo tako što je 1947. godine, konsultujući lekare, prvi u Jugoslaviji uveo rimen veslanje za žene. Zlatne medalje su u ovom periodu počele polako da se vraćaju, Knebl i Ladišić bili su 1950. godine prvaci Srbije u dvojcu bez kormilara za prvi razred. Ličnost koja je u velikoj meri nakon Drugog svetskog rata uticala da se rezultati vrate u „Danubius” je Milenko Đurkin koji je na mesto predsednika došao 1954. godine, a klub je prvi put u posleratnoj istoriji bio seniorski prvak bivše Jugoslavije 1959. godine u dubl skulu koji su veslali legende ovog sporta Milenko Garić i Srboljub Saratlić. Ovaj rezultat bio je zamajac za nove članove koji su pod vođstvom trenera Srboljuba Saratlića vredno radili kako bi „Danubius” proizveli u višestrukog ekipnog prvaka tokom 70-ih godina prošlog veka. Bilo bi neskromno izdvojiti samo nekoliko imena od plejade asova koji su ustoličili „Danubius” na najvišem postolju Jugoslovenskog veslanja i koji su učinili da sinonim za veslanje u Jugoslaviji bude upravo „Danubius”. Svi tadašnji veslači svakako imaju zasluge i u srebrnoj medalji Zorana Pančića sa Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine i bronzanoj iz Los Anđelesa 1984. godine.
,,Danubius 1885’’ ponovo ima svoje olimpijce, reprezentativce ali i studente i rekreativce. Tokom protekle sezone sa ponosom smo navijali za Ivu Obradović dok je njen skif parao vode olimpijske staze u Pekingu, mlađe seniore na Svetskom prvenstvu u u Nemačkoj, naše juniore na Svetskom prvenstvu u Lincu kao i balkanskim reprezentativcima na vodama Palićkog jezera. Najmlađi osmerci ,,Danubiusa’’ su bili nedostižni na Prvenstvu Srbije baš kao i juniorke i seniorke. Osetile su veslačke staze u Segedinu, Zagrebu, Bledu jačinu provlaka veslača ,,Danubiusa’’.
Sajt VK “Danubius 1885”: http://danubius1885.org/
Adresa kluba: Sunčani kej 4, 21000 Novi Sad
Telefon: 021/450-853
